Milutinović Miloš

Rođen 5. februara 1933. u Bajinoj Bašti, umro 28. januara 2003. u Beogradu.

Čovek kojeg su zbog njegove boje kose, ali i fudbalskog umeća prozvali ‘Plava čigra ostao je upamćen po sjajnim driblinzima i efektnim golovima koji su ga proslavili dok je nosio dresove Partizana i reprezentacije tadašnje države. Ipak, ostao je žal što ga je teška bolest – tuberkuloza pluća sa kojom se borio u godinama kada je trebalo da na terenu ostvari najviše – spečila da svoje ogromno fudbalsko umeće materijalizuje kroz još blistaviju igračku karijeru.

Svoju bogatu fudbalsku biografiju upotpunio je i trenerskim dostignućima. Bio je uspešan i na klupi, svakako ne kao na terenu ili kao njegov mlađi brat Bora – koji je čak pet različitih reprezentacija vodio kao selektor na svetskim šampionatima – ali Miloševa titula šampiona
Jugoslavije ostvarena sa timom Partizana 1983. godine, kao i Kup SFRJ uzet dve sezone ranije sa ekipom Veleža su sasvim dovoljan dokaz da je i u tom poslu ostavio vrednu zaostavštinu.

Priča o ovom velikom asu počela je u Boru, gde je nakon prerane smrti oca plavokosi dečak iz Bajine Bašte otišao da živi kod teče i tetke. Bio je opsednut fudbalskom loptom, pa je u tom malom rudarskom mestu sa drugovima iz ulice formirao ekipu “Skakavaca” koja je igrala neoficijelne utakmice sa sličnim borskim timovima. Miloš je u 15. godini počeo da nastupa za omladince fudbalskog kluba Bor, gde njegov ogromni talent nije ostao neprimećen. Usledio je poziv za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, koja je 1951. trebala da nastupi na Evropskom prvenstvu u Kanu, što će se pokazati kao ključan događaj za njegovu dalju
karijeru.

Ostalo je zapisano da je na tom šampionatu, održanom u gradu poznatog filmskog festivala, selekcija jugoslovenskih nada – koja je nastupala u sastavu: Vidinić, Stanić, Rora, Kapamdžija, Lazarevski, Perić, Ognjanović, Ljubenović, Milutinović, Župac, Lipošinović – osvojila titulu evropskog prvaka, a 18-godišnji mladić iz Bora bio njen najbolji igrač. Milutinović je u četvrtfinalnom trijumfu nad domaćinima takmičenja (3:0) dva puta
zatresao mrežu Francuza, svojim pogotkom dao je i doprinos pobedi nad Ircima u polufinalu (2:1), a ponovo je zablistao i u odlučujućem nadmetanju sa Austrijancima, u kojem je bio strelac prvog i presudnog trećeg gola (3:2) za reprezentaciju sa Balkana. Narednog dana francuski novinar Gabrijel Ano je u tekstu objavljenom u listu “L’Ekip” nazvao najboljeg igrača šampionata ‘Plavom čigrom’, pa je tako Milutinović dobio nadimak po kojem će biti upamćen i dugo nakon okončanja igračke karijere.

Posle blistavih partija na Azurnoj obali, postalo je jasno da je Miloš fudbalski prevazišao okvire Bora, odnosno da će preći u neki od najvećih jugoslovenskih klubova. Milutinović nije skrivao da navija za Crvenu zvezdu, ali i da mu je igrački uzor as Partizana Stjepan Bobek, a ‘večiti rivali’ su započeli bespoštednu borbu da veliku nadu našeg fudbala dovedu u svoje redove. Tokom te borbe, vođene svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, u kojoj su kao aduti korišteni i moćni ljudi iz UDBE i JNA, mladić iz malog grada sa istoka Srbije je dobijao primamljiva obećanja, ali i doživljavo ne tako male neprijatnosti. Nakon što je potpisao kasnije će se pokazati nevažeću pristupnicu za Zvezdu, a zatim bio suspendovan uz zabranu da do daljeg napusti zemlju, talentovani napadač je na kraju postao fudbaler Partizana, koji je dobio rat sa velikim konkurentom.

Za ‘crno-bele’ Milutinović je nastupao od 1952. do 1958. godine, postigavši na 213 odigranih utakmica čak 231 gol, od kojih 53 u prvenstvu. Iako je za saigrače imao vrhunske asove poput Bobeka, Zebeca, Čajkovskog, Valoka, on u tom periodu nije nijednom sa Partizanom stigao do titule šampiona države, već se morao zadovoljiti sa dva trofeja Kupa Jugoslavije koji su osvojeni 1954. i 1957. To što su izostali šampionski trofeji ne znači da
Miloš blistavim igrama nije ostavio neizbrisiv trag u istoriji Partizana.

Iako nisu bili prvaci, fudbaleri iz Humske su, u skladu sa tadašnjim “liberalnim pravilima” UEFA, predstavljali Jugoslaviju u prvom Kupu evropskih šampiona, a Milutinović je zauvek svoje ime upisao u istoriju kao najbolji strelac tog takmičenja, održanog u sezoni 1955/56.

‘Plava čigra’ je u prvom susretu osmine finala u Lisabonu sa dva pogotka dao veliki doprinos remiju (3:3) koji je tim iz Beograda ostvario protiv domaćina Sportinga. Miloš je u revanšu bio još efikasniji, pošto je čak četiri puta pogodio mrežu Portugalaca, a Partizan ubedljivim trijumfom (5:2) izborio plasman u četvrtfinale premijernog nadmetanja najboljih timova ‘Starog kontinenta’. Naredni rival je bio Real, koji je u prvom meču dočekao jugoslovenskog predstavnika u Madridu, pred 105.000 navijača ‘kraljevskog kluba’. Domaćini su pogocima Kastanja (dva), Genta i Di Stefana došli do ogromne prednosti (4:0), pa se činilo da će revanš u Beogradu biti samo formalnost. Ipak, u uzvratnom susretu, odigranom 29. januara 1956. na snegom pokrivenom terenu stadiona JNA, postojao je samo jedan tim – Partizan. Najbolji akter susreta Miloš Milutinović je dva puta pogodio gol Madriđana, dok je treći pogodak za domaćina, koga je tog hladnog dana bodrilo 40.000 gledlaca, postigao Mihajlović.

Ta ubedljiva pobeda (3:0), nije, nažalost, bila dovoljna da se anulira zaostatak iz Španije i izbori plasman u polufinale. Miloševa igra je, međutim, toliko impresionirala predsednika Reala Santjaga Bernabeua da tvorac budućeg petostrukog uzastopnog šampiona Evrope nije skrivao želju da jugoslovenskog asa dovede za partnera Alfredu di Stefanu u Madrid.

Taj transfer se, međutim, nije mogao ostvariti, ne samo zbog toga što naši igrači tada nisu dobijali dozvolu od FSJ da odu u inostrane klubove, već i zbog otežavajuće okolnosti da ondašnja komunistička Jugoslavija sa Frankovom Španijom nije uopšte imala diplomatske odnose. U analima Kupa šampiona je ostalo zabeležno da je tada 23-godišnji Milutinović sa osam postignutih golova u četiri odigrana meča poneo epitet prvog strelca u premijernoj sezoni 1955/56, te da je iza sebe na toj listi ostavio Petera Palotaša i Di Stefana koji su dali dva i tri pogotka manje od Partizanovog napadača.

Milutinović je u dresu sa državnim grbom Jugoslavije odigrao 33 susreta i postigao 20 golova. Debitovao je 21. maja 1953. u Beogradu protiv Velsa (5:2) kada je umesto povređenog Bobeka ušao u čuveni “olimpijski tim iz Finske”. Od reprezentacije se oprostio u četvrtfinalu Mundijala 1958. godine u Švedskoj, kada je, baš kao i četiri godine ranije na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, bio akter duela koji je naša najbolja selekcija izgubila u toj eliminacinoj fazi takmičenja od Nemačke.

Najbolju igru za ‘Plave’ je verovatno pružio 12. maja 1957. u prijateljskom meču odigranom u Zagrebu sa selekcijom Italije (6:1). U tom susretu – koji je ušao u istoriju kao prvi koji je direktno prenosila jugoslovenska televizija – ‘Plava čigra’ je sa dva postignuta gola i nizom briljantnih poteza toliko oduševila gledaoce da su oni svog junaka, posle poslednjeg sudijinog zvižduka, na ramenima izneli sa travnjaka “Maksimira”.

Nezaboravan je ostao i Milošev doprinos još jednom ubedljivom trijumfu našeg državnog tima, ostvarenog u prijateljskom odmeravanju snaga sa Englezima, 11. maja 1958. u Beogradu. Milutinović je tada svojim prvim – a kasnije će se pokazati i poslednjim pogotkom postignutim u reprezentativnom dresu – otvorio seriju golova koju su zatim trostuki strelac Petaković i Veselinović okončali za Ostrvljane poražavajućim porazom od 5:0.

Svoje najvažnije golove za reprezentaciju nekadašnji dečak iz Bora je bez sumnje dao u odlučujućem kvalifikacionom meču za plasman na Svetsko prvenstvo1958. godine, protiv Rumunije u Beogradu. U tom susretu, odigranom 17. novembra 1957. na stadionu JNA, ‘Plavima’ je samo pobeda obezbeđivala plasman u Švedsku, a junak naše priče je utakmicu započeo kao vojnik gardista, koji je zbog “viših državnih interesa” dobio dozvolu da zaigra za nacionalnu selekciju. Miloš je u sudaru sa jednim protivničkim igračem zadobio povredu glave, zbog koje je veći deo odigrao sa čalmom, što ga, međutim, nije sprečilo da postigne oba gola za domaćina i tako Jugoslaviju odvede na Mundijal.

Radio prenos utakmice su, kažu, u automobilu tokom putovanja slušali Tito i komandant maršalove Garde general Milan Žeželj, a oduševljeni general se nakon pobede pohvalio svom vrhovnom komandantu kako je dvostruki strelac Milutinović “njegov gardista”. Josip Broz je tada odlučio da nagradi “ranjenog gardistu” tronedeljnim odsustvom na Brionima. Miloš je rekao generalu Žeželju da bi „više voleo“ da ode na Kosmaj sa tadašnjom verenicom i budućom suprugom Gordanom.

Nažalost, malo je ljudi tada znalo da je “ranjeni gardista” utakmicu sa Rumunijom odigrao ozbiljno bolestan od tuberkuloze, sa otvorenim kavernama. Ta teška bolest mu je bila dijagnostikovana već krajem 1954. U junu te godine Milutinović je, iako u groznici i pod visokom temperaturom, od strane čelnika Fudbalskog saveza Jugoslavije bio nagovoren da nastupi u četvtfinalnom susretu Mundijala sa Zapadnom Nemačkom u Ženevi, a posledice toga “patriotskog postupka” su usledile nekoliko meseci kasnije.

As Partizana se posle samo nekoliko meseci lečenja i mirovanja vratio na teren. Bio je zalečen ali ne i potpuno izlečen od tuberkuloze. Teški fizički napori su lomili njegov načeti organizam, pa mu je prilikom pregleda tokom služenja vojnog roka u Banjaluci konstatovano da bolest napreduje.

Miloš je, međutim, ne samo do kraja odslužio svoju obavezu u JNA, već i nastavio da igra fudbal. Pre Svetskog šampionata u Švedskoj je, nezadovoljan odnosima koji su tada vladali u Partizanu, odlučio da nastavi karijeru u OFK Beogradu. Nije mu, međutim, bilo suđeno da dugo nosi dres romantičara sa Karaburme. Na utakmici sa Sutjeskom, u proleće 1959. godine, Milutinović se prilikom pokušaja solo prodora srušio na
travu.

“Krenuo sam ka protivničkom golu, a onda odjednom izgubio svest. Pomislio sam u jednom trenutku da je sa mnom gotovo”, prisećao se kasnije tog događaja veliki as.

Lekari su zaključili da Milošu predstoje najmanje dve godine ozbiljnog mirovanja i lečenja, a mnogi su smatrali da je njegova igračka karijera okončana. Ne manje o bolesti i briga za budućnost, Milutinovića je zabolela promena u odnosu mnogih do tada bliskih ljudi iz fudbalskog okruženja prema doskorašnjem ljubimcu. Iz FSJ je teško bolesnom
reprezentativcu kao znak brige i podrške stigla pošiljka od pet pomorandži, dok se iz njegovih klubova Partizana i OFK Beograda niko nije setio da poseti 26-godišnjeg fudbalera.

“Tada sam jasno video da sam za sve te ljude oko mene malo važan kao čovek. Bitan sam samo kad mogu da trčim i dajem golove. Pale su maske, nestale iluzije. Istina je bila surova”, govorio je kasnije Miloš o tom izmenjenom odnosu dotadašnjih prijatelja.

Ipak, pomoć je neočekivano stigla od čoveka iz daleke Savezne Republike Nemačke. Ronald Endler, bogati bavarski industrijalac i predsednik tada malo poznatog Bajerna iz Minhena je, saznavši od sportskom novinara Vase Stojkovića u kakvim je zdravstvenim problemima fudbaler koga je izuzetno cenio, predložio da plati novac za njegovu operaciju. Jedini
Endlerov uslov je bio da Milutinović nakon operacije – koja je, inače koštala 5.000 dolara – i potpunog oporavka obuče dres minhenskog kluba.

Iako Fudbalski savez Jugoslavije nije želeo da mu izda dozvolu da zaigra za nemački klub, a čelnici OFK Beograda pretili oduzimanjem pasoša, Miloš je, ipak, otišao u Minhen, a zatim 29. oktobra operisan u Cirihu.

Nakon oporavka debitovao je za Bajern na turniru u Minhenu
održanom na katolički Uskrs 1960. godine. Milutinović je u narednoj sezoni 1960/61, želeći da se zahvali Endleru na ukazanu pomoć, potpuno besplatno igrao za Bajern. Mada rekolvalescent i daleko od najboljih igračkih dana, ipak je pokazao deo svog velikog fudbalskog umeća. O tome govore i reči Franca Bekenbauera, u vreme Miloševog kratkotrajnog boravka u Bajernu igrača podmlatka minhenskog kluba:

“Mi u podmlatku oduševljavali smo se njegovim majstorstvom, nedostižnim za sve nemačke fudbalere tog doba. Zvali smo ga mister Miloš”.

Veteran iz Jugoslavije je iz Minhena otišao u Pariz, gde je po dve sezone proveo u Rasingu i Stad Fransu. Po povratku u Beograd planirao je da okonča igračku karijeru, ali je onda neočekivano u sezoni 1968/69 još jednom obukao dres kluba sa Karaburme. Društvo u timu ‘Romantičara’ pravio mu je još jedan veliki majstor fudbala Dragoslav Šekularac pa su zbog nastupa dvojice atraktivnih veterana mečevi OFK Beograda u tom šampionatu igrani pred punim stadionima.

Kada je definitivno okačio kopačke o klin nekadašnji talentovani igrač iz Bora se posvetio trenerskom poslu. Karijeru je počeo u Dubočici, zatim je vodio Proleter, Atlas iz Gvadalahare i turski Bešktaš, da bi 1980. seo na klupu Veleža. Sa mostarskim ‘Rođenima’, čije glavne zvezde su tada Vahid Halilhodžić i Blaž Slišković, 24. maja 1981. je nakon trijumfa nad Željezničarem (3:2) u finalnom meču došao do svog prvog trenerskog trofeja – Kupa Jugoslavije.

Naredni izazov je bio njegov nekadašnji klub iz Humske u kojem je u sezoni 1982/83 uspeo u onome što mu nije pošlo za rukom dok je bio igrač, da osvoji titulu šampiona države. Partizan je taj šampionat završio sa dva boda prednosti ispred Hajduka i Dinama, a nekadašnja ‘Plava čigra’ je posle toga dobila priliku da se oproba i kao selektor, pošto su čelnici FSJ odlučili da Milutinović vodi reprezentaciju u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. Nažalost, čovek koji je 1954. i 1958. nastupao na Svetskim šampionatima kao igrač, nije uspeo da ostvari želju da se na završnoj smotri najboljih reprezentacija naše planete nađe i treći put, ali ovoga puta u selektorskoj ulozi. ‘Plavi’ su kvalifikaciono nadmetanje u grupi sa Francuskom, DDR-om, Bugarskom i Luksemburgom završili tek na četvrtoj poziciji, pa je glavni krivac za taj neuspeh morao da odstupi sa svoje funkcije.

Posao vođenja reprezentacije bio je poslednji Milošev aktivni doprinos sportu koji ga je proslavio, ali i dovodio u teška iskušenja. Poslednje godine života proveo je mirno između stana u beogradskoj Knez Mihajlovoj ulici i vikendice u Grockoj, daleko od svetlosti reflektora.

Sa životne scene je zauvek otišao 28. januara 2003. ali je i dalje ostala da živi legenda o neponovljivoj ‘Plavoj čigri’.